PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U Sr­bi­ji su se br­zo raz­vi­ja­li po­štan­ski sa­o­bra­ćaj i te­le­gra­fi­ja. Re­dov­no pre­no­še­nje po­šte po­če­lo je 1843. go­di­ne, a od 1856. go­di­ne pi­sma se do­sta­vlja­ju dva pu­ta ne­djelj­no. Te­le­gram po­či­nje da ra­di 1854–55. go­di­ne. Već 1859. go­di­ne Be­o­grad je bio po­ve­zan te­le­gra­fom sa svim ve­ćim mje­sti­ma u Sr­bi­ji. Po­ve­ća­ni voj­ni ras­ho­di i stal­na grad­nja do­ve­li su do pri­mjet­nog de­fi­ci­ta u fi­nan­si­ja­ma Kne­že­vi­ne. Ras­ho­di su ra­sli br­že od pri­ho­da, pa se od še­sna­est go­di­na vla­da­vi­ne kne­za Alek­san­dra, šest za­vr­ši­lo sa de­fi­ci­tom.
Sve to do­pri­ni­je­lo je da gra­do­vi, a po­seb­no Be­o­grad, br­zo ra­stu, iako je se­o­sko sta­nov­ni­štvo sa­či­nja­va­lo vi­še od 90 od­sto ukup­nog bro­ja ži­te­lja Kne­že­vi­ne. Ko­lo­ni­za­ci­je sta­nov­ni­štva iz okol­nih obla­sti i mi­gra­ci­je unu­tar ze­mlje bi­le su stal­na po­ja­va. To je do­pri­ni­je­lo i ubr­za­noj ur­ba­ni­za­ci­ji, a broj sta­nov­ni­ka u 37 va­ro­ši po­ras­tao je iz­me­đu 1834. i 1859. go­di­ne za 85,84 od­sto. U Be­o­gra­du je 1838. go­di­ne ži­vje­lo ukup­no 12.936 hri­šća­na, Tu­ra­ka, Je­vre­ja i stra­na­ca. Osam go­di­na ka­sni­je taj broj je do­sti­gao 14.386 du­ša, od ko­jih su 8.651 bi­li Sr­bi. Pre­ma po­pi­su iz 1846. go­di­ne, u Be­o­gra­du je bi­lo 1.569 srp­skih ku­ća, dok ih je 1834. go­di­ne bi­lo sve­ga 769. Za de­se­tak go­di­na broj srp­skih ku­ća se udvo­stru­čio.
U vri­je­me Pe­tro­vog dje­tinj­stva Be­o­grad se na­la­zio ne­što ni­že od Gor­njeg gra­da. Sa­či­nja­va­le su ga glav­na uli­ca i ne­ko­li­ko po­preč­nih. Na oba­li Sa­ve, u pro­du­žet­ku glav­ne uli­ce, le­ža­la je Sav­ska va­roš, dok se na ju­žnoj stra­ni na­la­zi­lo pred­gra­đe sa raz­ba­ca­nim ku­ća­ma. Duž uli­ca na­la­zi­li su se du­ća­ni i ra­di­o­ni­ce, dok go­sti­o­ni­ca pra­vih ni­je bi­lo. Umje­sto njih bi­lo je mno­go ka­fa­na ko­je su se od­li­ko­va­le ne­či­sto­ćom. U ta­kvim uslo­vi­ma tra­ži­ti ko­nak bi­lo je bez­ma­lo ilu­zor­no. Po­sma­tran s dru­ge stra­ne Sa­ve i Du­na­va, Be­o­grad je da­vao dru­ga­či­ji iz­gled, iako je to la­ko mo­glo da ob­ma­ne. Grad­ske zi­di­ne bi­le su ru­še­vi­ne, ku­će tro­šne, uli­ce ti­je­sne, kri­ve i ka­lja­ve. Va­roš je bi­la is­pu­nje­na ne­pod­no­šlji­vim smra­dom. Ma­ti­ja Ban, ugled­ni na­ci­o­nal­ni rad­nik, do­ži­vio je Be­o­grad druk­či­je. Opi­su­ju­ći iz­gled gra­da 1844. go­di­ne, Ban je sa odu­še­vlje­njem za­ne­se­nog pa­tri­o­te pi­sao: „Evo me već ne­ko­li­ko da­na u Sr­bi­ji, ze­mlji za ko­jom sam ta­ko žar­ko žu­dio... Ka­ko da Ti opi­šem svo­je uz­bu­đe­nje kad sam ugle­dao iz bro­da pr­vo srp­sko se­lo, vi­so­ka i šu­mo­vi­ta srp­ska br­da duž oba­la Du­na­va, ka­da sam pro­šao po­red Sme­de­re­va opa­sa­nog sta­rim ku­la­ma i ka­da sam pri­spio u Be­o­grad, či­je se ku­će gu­be u mo­ru ze­le­ni­la kao i one u Ca­ri­gra­du!”
„Be­o­grad je tur­ska va­roš”, na­sta­vljao je Ban, „u ko­joj sam mo­gao na­bro­ja­ti je­dva osam­na­est ku­ća so­lid­no gra­đe­nih po evrop­skom ugle­du; ali to je grad ko­ji se iz­gra­đu­je. Na­mje­štaj je u ku­ća­ma ori­jen­tal­ni ko­ji po­či­nje da se mi­je­ša sa evrop­skim. Iz­gle­da da su svi imuć­ni. Žen­ska na­ci­o­nal­na no­šnja je bo­ga­ta i ot­me­na; obi­ča­ji jed­no­stav­ni ali svoj­stve­ni. I po­red iz­vje­snih slič­no­sti sa osta­lim ori­jen­tom, sve ov­dje ima je­dan svoj­stven iz­raz ko­ji mo­že vr­lo mno­go da se do­pad­ne. Ži­vot je jef­tin; uzeo sam na­mje­šte­nu so­bu u pri­vat­noj ku­ći i za nju pla­ćam če­ti­ri pja­stre dnev­no: isto to­li­ko za ru­čak ko­ji se sa­sto­ji od su­pe i tri je­la... Od stra­nih je­zi­ka se go­vo­ri nje­mač­ki i grč­ki; fran­cu­ski je vr­lo ri­je­dak, a ita­li­jan­ski se i ne ču­je. Od na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja po­sto­je osnov­ne ško­le, gim­na­zi­ja, li­cej i te­o­lo­ški se­mi­nar. Po­red ovo­ga po­sto­ji i jed­no li­te­rar­no dru­štvo. Iz­la­ze i zva­nič­ne no­vi­ne i je­dan li­te­rar­ni ča­so­pis”, za­vr­šio je Ban.
Ma­da iz­re­če­ne u tre­nut­ku uz­bu­đe­nja Ba­no­ve ri­je­či ot­kri­va­ju onaj Be­o­grad ko­ji je ne­stao u vr­tlo­gu isto­ri­je. S pra­vom je um­ni po­sma­trač za­bi­lje­žio da je Be­o­grad bio „jed­na ša­re­na tr­go­vač­ka na­se­o­bi­na uz grad­ski gar­ni­zon, za­vr­šni han na du­gom ka­ra­van­skom dru­mu, po­sled­nji ba­zar Ca­ri­gra­da i pr­vi ma­ga­zin Be­ča sa sav­skom đu­mru­ku”. On je to za­i­sta i bio. Pro­ces su­če­lja­va­nja raz­li­či­tih ci­vi­li­za­ci­ja i tra­di­ci­ja, u ko­me se za­te­klo sr­bi­jan­sko se­lja­štvo, do­ve­lo je do asi­mi­la­ci­je ra­znih na­ro­da i je­zi­ka. Iz to­ga je iz­ra­stao pa­tri­jar­hal­ni na­čin ži­vo­ta, isto­vre­me­no ot­men i pri­ro­dan, go­spod­stven i pro­du­ho­vljen.
U pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka Be­o­grad je br­zo mi­je­njao svoj iz­gled i ve­li­či­nu. Sa­bi­jen iz­me­đu tvr­đa­ve, s jed­ne, i be­de­ma sa šan­če­vi­ma ko­ji su okru­ži­va­li va­roš od Sa­ve pre­ko da­na­šnjeg Ko­san­či­će­vog i Obi­li­će­vog vi­jen­ca pa pre­ma Du­na­vu, s dru­ge stra­ne, grad su ču­va­le če­ti­ri ka­pi­je – Sa­va, Va­roš, Stam­bol i Vi­din. Po­rast sta­nov­ni­ka do­veo je do ši­re­nja na­se­lja pre­ma Pa­li­lu­li, Vra­ča­ru i Sa­va­ma­li. Di­je­li­li su se pla­ce­vi, a u pr­vom re­gu­la­ci­o­nom pla­nu 1840. go­di­ne po­sve­će­na je pa­žnja i Te­ra­zi­ja­ma. Vla­sni­ci su bi­li du­žni da pla­ce­ve ogra­de, a ne i da zi­da­ju ku­će. Ipak, hod gra­da bio je ne­za­u­sta­vljiv. Do 1867. go­di­ne iz­gra­đe­na je „no­va va­roš”, od spo­me­ni­ka kne­za Mi­ha­i­la do uli­ce Kra­lja Mi­la­na i iza kne­že­vog dvo­ra. I kod Va­roš-ka­pi­je gra­di­le su se ku­će.
U tom ho­du va­ro­ši ni­je­su bi­la po­šte­đe­na ni gro­blja. U ne­ka­da­šnjoj Go­spod­skoj uli­ci (da­nas Bran­ko­voj) bi­lo je do 1825. go­di­ne srp­sko gro­blje; ono se na­la­zi­lo iz­van va­ro­ši. U toj uli­ci iz­gra­di­li su svo­je ku­će naj­i­stak­nu­ti­je lič­no­sti onog vre­me­na – Ban, To­dor Her­bez, Ma­ga­zi­no­vić, Jo­van Ste­jić, Ger­man, Alek­sa Si­mić i dru­gi.
(NA­STA­VI­ĆE SE)